Počelo je bez uvoda.

 

Doslovno na prvom predavanju prvog dana, za reč se javila Alba, kreativna direktorka u Twitch-u, i odjednom sam čula kako ta mlada devojka iz Londona, koju prvi put vidim, prepričava identično iskustvo koje sam ja doživela.

 

U prvi mah, nisam znala da li ću da se nasmejem ili zaplačem.

 

Tačan odgovor je bio – oboje.

 

I tako se samo nastavilo tokom svih pet dana See It Be It programa.

 

Očekivala sam da će biti intenzivno: program je podrazumevao od jutra do mraka nanizane zatvorene radionice i predavanja, mentorstva jedan na jedan prilagođena individualnim profesionalnim ciljevima svake od nas i pristup ekskluzivnim iskustvima iza scene Cannes Lions festivala.

 

Ali, ništa nije moglo da me pripremi na emocionalni intenzitet i katarzu koji su čekali.

 

Čak ni to što su polaznice iz prethodnih godina, koje su me kontaktirale čim je objavljena See It Be It selekcija za 2026. godinu (i moje ime, nekim čudom, na toj listi) kao po dogovoru ponavljale: čeka me iskustvo koje ne može da se opiše, već samo doživi.

 

Tada mi je to zvučalo kao preterivanje.

 

Međutim, mom internom procesoru će trebati nedelje i meseci da obradi sve što sam doživela, videla i naučila, a „kako je bilo?“ je trenutno najteže pitanje, na koje još uvek odgovaram mahom nemuštim gestovima i nesređenim mislima.

 

A opet, izuzetno mi je stalo da upravo sada i ovde pišem o ovom iskustvu.

 

Evo i zašto.

Za See It Be It program, pokrenut u okviru Cannes Lions festivala sa ciljem da utiče na ispravljanje rodne neravnoteže u advertising industriji (na globalnom nivou, samo 17% kreativnih direktora i samo 1% osnivača agencija su žene), znam od samog početka, a to je više od 10 godina.

Ipak, nikada nisam pomislila da se prijavim.

 

Bila sam ubeđena da je namenjen nekim većim i važnijim zemljama, agencijama i kreativcima.

 

Uostalom, kakve su šanse da mene izaberu u manje od 2% između preko 1000 prijavljenih etabliranih kreativnih direktorki, strateškinja i, uopšte, kreativki koje, u nedostatku bolje reči – kidaju iz celog sveta?

 

Bilo je potrebno da slučajno upoznam Pudžu, kreativnu direktorku iz Indije koja se te godine vratila sa See It Be It, i da mi, nakon nadahnutog govora o iskustvu koje menja život, maltene „naredi“ da se prijavim.

 

To što sam prva iz Srbije i celog našeg regiona koja je prošla kroz ovaj program, za mene znači samo ovo: sada je moj red da nekom drugom budem primer da jeste moguće i da vredi probati.

 

„Nosi dalje“, kako smo kao deca govorili u igri.

 

Jer, moje iskustvo na See It Be It programu je takvo da želim da što više nas iz ovog kutka sveta doživi istu ovu zbunjenost, nevericu, zahvalnost i teškoću da pronađe prave reči.

 

Počeću od činjenica i informacija, bar to je lako.

 

See It Be it svake godine okupi do 20 žena i nebinarnih osoba na seniorskim pozicijama iz celog sveta, kako bi, kako kažu zvanični materijali, „doprineo stvaranju nove generacije kreativnih liderki“.

 

Tog prvog dana, kasnije će se ispostaviti, svaka od nas gledala ostale u toj sobi i mislila – kako sam ja upala u ovu grupu fenomenalnih, uspešnih, kreativnih ljudi? Hilari, osnivačica male, nezavisne agencije sa Novog Zelanda Motion Sickness do kraja nedelje će pokupiti Glass Lion. Eugene iz Južne Koreje je prethodnih godina sedela u žiriju Cannes Lions. Lesl je osnovala jednu od najuspešnijih produkcijskih kuća u Južnoj Africi. I svaka od njih se pitala isto što i ja – šta ću ja za ovim stolom, da li je u pitanju neka greška?

 

Do poslednjeg dana, neizbežni „imposter sindrom“ je polako počeo da ustupa mesto shvatanju da smo možda ipak zaslužile da budemo tu.

 

To nije bila najveća promena.

 

Otišla sam sama. Vratila sam se kao deo neverovatne kreativne zajednice 150 dosadašnjih SIBI polaznica koja obuhvata, doslovno, celu planetu i sa 18 novih, bliskih prijateljica za ceo život sa kojima sam svakodnevno delila na desetine „aha!“ momenata i stvari o kojima smo do sada ćutale.

 

Jer, svima nam je odmah postalo jasno: umesto maski, sujeta i ljute konkurencije, u ovom čudnom ćošku Kanskog festivala vladaju sirova iskrenost, srčana podrška i radost prepoznavanja da delimo ista iskustva iz industrije koja nije pravljena po našoj meri, u koju smo naučile da se uklapamo kao u par cipela koje žuljaju.

 

SIBI mi je doneo nov i čudan osećaj podrške: kao da iza sebe imaš armiju koja iz sve snage veruje u tebe i želi da uspeš.

 

Doneo mi je lični Zlatokosa trenutak – posle mnogo vremena (od prvog radnog dana u agenciji?), osetila sam da nisam ni previše, ni premalo, već sasvim potaman.

 

Doneo mi je pristup mentorima koje nisam sanjala da ću upoznati i otvorio vrata za koja do sada nisam ni znala da postoje.

 

I sada, kada sam ja otvorila ova, želim da kroz njih prođe još mnogo izuzetnih, talentovanih, kreativnih osoba iz Srbije i regiona.

 

Zato, da sam ti, notirala bih sebi odmah podsetnik: prijave se otvaraju na jesen.

 

I ako se pitaš, kladim se da zaslužuješ mesto za tim stolom.